Naporan je život jedne žene.

Ona nekad poželi da pobegne, u jednom pravcu. Mislim da je nekad, kao kod Desanke Maksimović u pesmama, uzbuđenje bekstva lepo samo dok se čeka i planira. Taj zamišljeni beg je jedan od načina da sačuvate sebe u sebi, i za sebe. A možda, kada sve ovo prođe zaista i pobegnete? Ne mogu da izračunam, da li smo zdravlje trgovali za slobodu?
Moj, sada već pokojni deka, naučio me je jednu pesmu Alekse Šantića. Tada mi je lepo zvučala, ali potpuno besmislena, a danas mi odzvanja i razumem je svaki slog, reč, stih: “Ostajte ovdje!…Sunce tuđeg neba,
Neće vas grijat ko što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.” Gde će vas odvesti ovaj put, kada dođu dani slobode? Ili ste odavno prošli ovim putem iza mene i iskoristili svoju kartu u jednom pravcu? Neke preporuke? Kojim putem do zvezda?